O starosti

Zašto bih pisala o tome baš sada, kada će svaki trenutak u budućem vremenu biti pogodan za ovo, sve do sudnjeg dana? Ili je to bilo već i u prošlom vremenu, jer, moglo bi se sasvim logično argumentovati, starenje je počelo još trenutkom rođenja ili, i samim trenutkom začeća.

Ali ovo nije filozofski nego zdravorazumski pasaž, koga možda nikad ne bi ni bilo da nisam čitala jednu vrlo zanimljivu knjigu o Šekspiru u kojoj se, između ostalog, obradjuje promena motiva u njegovim komadima, kako piscu vreme ide.

Uporedo sa našim napredovanjem u vremenu, kaže mi pisac knjige, menjaju se i naša interesovanja i naše shvatanje motiva ljudskog ponašanja, nestaju jedni i pojavljuju se drugi strahovi vezani za životno doba u kojem smo, ili još češće, za ono koje nam tek predstoji.

Vođeni tom ad hok metodologijom, i bez skretanja u radosti ponovnog ulaska u tinedjžerske traperice, čega uostalom nije ni bilo, beležimo šta smo registrovali.

Nošenje dodatnog džempera u rano proleće, a sve zbog moguće prehlade.

Kratku stanku pre survavanja niz stepenice, kolena radi, a ponekad i odustajanje.

Iznenadne trenutke u kojima mi se čini da malo bolje razumem svoje roditelje.

Ljutnju zbog kilograma koji su se ustajali u mestu. Albahari mi kaže da je svaki dobitak ili gubitak težine povezan sa nekom depresijom, što možda zvuči malo fancy-je od usporenog metabolizma, a kad još jednom razmislim, možda i ne.

Razborito razmatranje različitih opcija, pre nego što se „ivančići” obračunaju s mojom glavom.

Žudnju za čitanjem knjiga i ljutnju zbog uludo potrošenog vremena na osrednje filmove.

Kad brišem mrvice s odeće, ne pomislim prvo „blam” nego „sramota!”.

Primećujem teme o starosti.