Ulicom Grand

Jednog neprijatnog januarskog dana, u mojoj ulici u kojoj kamioni prolaze kroz uši, iznenada srećem Galu, koju su baš poslali u nabavku čuvenog bureka. Reč po reč, otkrivam da je Gala upravo došla iz Njujorka, da je tamo provela 15 dana (samo? kažem u sebi), da je u Njujorku nekada živela sedam godina (oh! i počinje da me obuzima pozitivna zavist jer sedam zvuči zbilja moćno u odnosu na svega dve godine mog njujorškog staža) i gle čuda, stanovala baš u istom kraju kao i ja na Upper East Side oko 80-te ulice.

I dok razmenjujemo iskustva o Njujorku usred globalne krize ( “…i tamo na ćošku znaš se sada gradi neka velika zgrada”,… “a onu našu malu cvecaru su zatvorili.”….”i više nema”…) pomalo osmatrajući Galu ispod oka, primećujem da je baš nekako fancy skockana, i ima nekako super njujorški kaputić i vrlo diskretno fancy “po njujorški” tašnicu, počinjem da osećam vetar, i kapiram da mi kosa baš nekako anti fancy leprša oko glave, prekorevam sebe što sam u jutarnju kupovinu pošla baš onako totalno nikako skockana, i još više iz potiha, ali ipak duboko uzdišem: Njujork, naša omiljena samoposluga Agata & Valentina, šetnje duž prve i druge avenije i sve na kub užasno nedostaju i osećam kako mi Njujork beži na drugu planetu, nisam tamo bila pet godina i nemam pojma kada ću i da li ću ikada ponovo otići, hvata me malodušnost in ne mogu a da ne pomislim : Da li su moja sudbina samo burek, Beograd i Bulbulder?

A da sam vidovita kao što nisam, znala bih da je moja avionska karta već na expedia, da mi je odobren godišnji odmor, da me Veronik čeka i da sam, već „all set”.


I znala bih možda, da ću još koliko dan ili dva pred put, pročitati Albaharija , da ću tim povodom duboko razmisliti o tome da je emigrantska čežnja za burekom, plazmom, turskom kaficom i ćevapima, i više od pitanja stomaka...da ću odlučiti da tokom puta, u tih 18 dana, ozbiljno porazmislim o tome šta znači biti emigrant na odredjeno vreme (kad znaš sasvim sigurno da se na kraju bilo kog roka definitivno vraćaš kući ), i trajni emigrant kad ti je jezik jedina kuća..i o tome izvestiti na ovom blogu....da ću sigurno čim stignem u Njujork, čim sednem u žuti taksi, zaplakati, kao što sam plakala duž celog jednosatnog puta ka aerodromu u danu kad sam odlazila, da ću pribiti obraz uz ćošak bilo koje, prve njujorške zgrade na koju naidjem...i da se u stvari – ništa od toga u realnosti neće dogoditi.

Jer, ne beše nikakve teatralnosti, već više nekakav mali mulj u glavi i stomaku, iznevereno osećanje ushićenja, i od momenta kad sam sela u taksi, utisak kao da sam se posle neke glavobolje, evo probudila, ali još malo bunovna, i da se vraćam kući, na Lower East Side, u ulicu Grand, gde nikad pre nisam živela.

Mnogo toga se promenilo, jer Veronik je u medju vremenu prodala stan na Upper East Side, napustila svoj high tech naučnički posao, živela kao podstanar i preživljavala prodajući kožnu galanteriju na obodu China Town, smestila se u realnom izdanju „Law and Order” koju smo gledali do besvesti, bacila svoj mali grnčarski točak i prigrlila profi pećku da bi ispekla pločice za svoju kuhinju, savladala kurs za profesora jedrenja i....ostala ista kao i sve moje njujorške drugarice koje su, bez mnogo okolišenja, nastavile da mi updatuju svaku ljubavnu priču, na istom onom mestu gde smo stale 5.juna 2003. godine...

Na početku me beše uhvatila užasna nervoza i grč, jer noge uopšte nisu htele da idu tako brzo, kao što sam očekivala, i danima sam se vraćala napeta, poluljuta i u nekom neizrecivom strahu da za tri nedelje neću uspeti da vidim baš ništa, da osetim i proživim Njujork i, iako sam poznavala svaki put, umela da se snadjem u svakoj ulici, na svakoj stanici subway, mučila me je užasna teskoba jer sam istovremeno bila svesna da se osećam kao da sam se vratila kući i znam da ću je užasno brzo napustiti i da Njujork, ma koliko to želela, jednostavno nikada u mom životu više neće biti moja kuća.

Trebalo mi je čitavih devet dana, pre nego što me je, malo pognutu, sa nogama naduvenim od hodanja, i teškog koraka, iznenada, na Broadway-u uhvatio vetar, ispravio ledja, rashladio noge i poneo me onom brzinom, onom lakoćom kojom sam nekad išla Njujorkom. To je taj trenutak u kome sam se bez ikakvog blama nasmejala, okrenula oko sebe i pomislila : „bože, ipak sam ja Njujorker, i to je sada konačno ušlo u mene!”

Iako sam se mnogih jutara budila sa žuljevima na nogama, iako sam vukla jednu nogu, a na drugoj se oslanjala na spoljnu stranu stopala, trebalo je samo da stavim stopalo na pločnik ulice Grand, da se osetim dobro i krenem kao ranije, kao uvek, tamo gde me noge nose uzduž i popreko Menhetna.

Ne mislim ni o čemu, nemam vremena za teške misli, samo idem i da je moguće hvatala bih sve slike i tonove koji promiču ispred mene, nekako rukama, i ubacivala ih u oči i uši, da budem sasvim sigurna da mi nešto neće promaći.

Mnogo dana kasnije, sedim u Baluchi’s i preko tanjira sa Tikiyas Potato cakes with chutney & chick peas, naginjem se ka školskoj drugarici Čulmati, koja upravo razgleda poklon koji sam joj donela – podlogu za miša sa slikom bureka i jogurta....

„Mmm”, kaže ona „ ovo mi izgleda tako hrskavo i slatko”. Ne , kažem „to je burek, srpska brza hrana, slana pita sa sirom”, i hvatam sebe kako s čežnjom mislim na čuveni burek na ćošku moje beogradske ulice.

Nezahvalna si, kažem sebi, otkud odjednom sad razmišljanje o bureku, nisi razmišljala o svom emigrantskom statusu, nisi smislila kako da se preseliš u Njujork, u stvari nisi smislila gotovo ništa pametno..

---------------------------

Ovo je prvi od, moguće, deset postova sa radnim naslovom „Ulicom Grand” o tri nedelje razmišljanja o i življenja u Njujorku.

Bus kosmos

Čari njujorškog gradskog busa otkrila sam jednog leta, dok smo se, stanicu po stanicu, na četiri točka gegali Prvom avenijom i sabirali utiske iz nove, svaki put neprevazidjene subote, dana za otkrivanje njujorških tajni. Bus seansa prethodila je ceremonijalnom odlasku na koktel u Carlyle, vozikanju jedrilica u Central parku, prolaženju parka u šreh do zapadne strane, lakoj, na brzinu spremljenoj večeri iz Zejbersa, ličiju još mnogo ranije kupljenom u Kineskoj četvrti i laganom pešačenju do kuće, tada na Upper West Side.

Obožavam njujorške gradske buseve, gde god da voze. Zgodni su da se u njih utrči ako iznenada počne da pada jaka kiša što je u Njujorku tako čest slučaj u proleće, leto i jesen. Dobri su da se čovek mirno ispriča telefonom. Korisni su za slučaj da treba odmoriti noge a $2 je limit za džeparac. Prijatni su za čitanje novina natenane, super su ako imate pune ruke kesa, nenadmašni su prevoz za lagano razgledanje grada, za sabiranje misli i otklanjanje treme pred ispite i uopšte za sve aktivnosti u kojima je odmor duše i relaksantan pristup “pod mus(t)”.

Njujorški bus je idealan životni partner na četiri točka.Ako vam je potrebno da osetite da neko uvek čeka na vas, da je gotovo uvek tu, baš za vas, i nikada ne odlazi bez vas, njujorški bus je pravi izbor za vraćanje samopouzdanja. Ako je jedan otišao, drugi će verovatno doći prilično skoro, ako jurite za njim, gotovo je sigurno da će stati, koliko god da sporo trčite, a ako kao “bez duše” utrčite, sačekaće mirno da poništite kartu ili ubacite novac, pa čak i – polako sednete na svoje sedište.

Njujorški autobus se pretvara u beogradski autobus samo u špicevima oko 18 časova popodne i ako zakaže subway. Tada se odjednom razniže uljudnost strpljivog čekanja u redu za ulazak u autobus i vešti i drskiji “zeleni venac tipovi”ulaze na sva troja vrata, na zgražanje onih koji i dalje daju prednost pristojnosti. Za dve godine, samo jednom sam prisustvovala takvom, na vrat na nos, ulasku u autobus.

Nikada nisam srela takvu sortu vozača kakvu gaje njujorški busevi.
Jednom sam se vozila od Avenije Jork do 59 ulice i Pete avenije sa vozačem kakvog verovatno neću sresti više nikada u životu. Taj ljubazni čovek je svakom poželeo dobar dan, pitao nešto prijatno ili odgovorio. Dve starije gospodje ispred mene bile su jednako ushićene. Kad im se učinilo da je vozač možda zaokrenuo u pogrešnu ulicu, jedna gospodja je rekla drugoj: “ovom čoveku sve verujem”. Da sam imala vremena, produžila bih tim autobusom još nekoliko stanica, sumnjam da je bilo prijatnijeg buskog društva igde na planeti.
Busevi u Njujorku poznati su po svojoj brzini jedva nešto „jačoj” od ljudskog koraka i zato je svaki bus jednako dobar, jer dok obavite svoj telefonski razgovor, protegnete noge, popijete gutljaj kafe, pregrizete pola sendviča, nećete odmaći toliko daleko da to u nekoliko koraka ne možete ispraviti.

U takmičenju za najsporiji bus u Njujorku vlada oštra konkurencija.
Bus M 15 koji od Prve avenije ide do Harlema vozi sat i 22 minuta ili 20 minuta duže od linije Amtrakovog voza od Njujorka do Filadelfije. Ali kako rezultati takmičenja pokazuju, na mnogim autobuskim linijama ovaj rekord se lako ruši.

Duži boravak u njujorškom busu je jedna od retkih prilika da oseti „komšilučka atmosfera” u Njujorku. Za razliku od subway gde ljudi uglavnom sede ćuteći i čitaju svoje knjige, svako ko ulazi autobus, pogotovo na početnoj stanici, srdačno se ispriča sa vozačem, a onda i sa ljudima iz komšiluka. Daleko je to od raspričavanja u beogradskom busu u kojem čovek može posredno da se obavesti o svim mukama koje more Beogradjane od problema u preduzeću, do završnih radova na kući, farbanja kose, dečjih nestašluka, i cena na pijacama. U Njujorku, izuzev na Brajton Biču, gde žive ruski Jevreji i gde se glasno raspreda o lošim osobinama svastika, nikada nisam čula tako elaborirane životne storije.

Na Lower East Side, na samom kraju ulice Grand iznad koje se pruža Williamsburg bridge, ne saobraća nijedan vozić subway-a (prvi je tek na East Brodway dokle ima oko 10 minuta hoda), i bus je jedini mogući izbor.
Na samom početku mog privremenog stanovanja u ovom delu Njujorka, svako jutro sam hvatala bus na početnoj stanici. Tako sma uspela da čujem da jedna 80-godišnja gospodja, uprkos krizi, namerava da ide u kamp sa svojom prijateljicom na dve nedelje, dok druga nema za sada nikakvih planova, da jedan čovek žuri na sastanak izbornog štaba na nekom lokalnom nivou i preko mobilnog telefona daje nekome uputstva o tome koje Obamine ljude može da kontaktira za glavne marketinške trikove iz kampanje. I to je otprilike to.

Kasnije, bus sam hvatala dve stanice kasnije kad se opremim „metroom” i „a.m. new york” dnevnim novinama koje liče na naša „24 sata”. Pet dana kasnije shvatila sam da mi hodanje ulicom Grand predstavlja takvo zadovoljstvo da ne želim da ga kvarim nijednim busom i da je Menhetn uostalom dovolno mali da je svaku destinaciju moguće preći peške.

Da sam ja neko, uvezla bih odmah njujorške buseve u Beograd. Moguće je da i drugi gradovi u Americi i u svetu imaju ovakve buseve, ali u njima nisam živela i nisam imala prilike da tako detaljno pratim sklop ovog autobusa koji je naj user friendly bus za osobe sa invaliditetom koji sam ikada videla.

Na prednjim vratija autobus ima čitavu pokretnu platformu koja se spušta do zemlje i ima ručku sa strane. Većina osoba sa invaliditetom ide sa pratiocem koji im pomaže da svoja kolica uparkiraju na platformu, ali ako to nije slučaj, uvek je tu vozač koji zaustavlja autobus, izlazi napolje da pomogne, ljubazno zamoli putnike da ustanu sa sedišta namenjenim invalidima, pomaže u nameštanju kolica u posebno prilagodjenom delu autobusa za invalidska kolica, i tek kad je sasvim siguran da je novi putnik sigurno smešten, kreće dalje.

Jedina bleda senka tog autobusa koju sam videla kod nas, vozi na liniji 77. Na srednjim vratima ima pod koji može delom da se otklopi i spusti do zemlje i jedno parče koje me podseća na sklopljenu dasku za peglanje veša na koju se privezuju kolica. Tokom prilježnog dvogodišnjeg voženja ovim busem videla sam samo jednu osobu sa invaliditetom koja je koristila ovu mogućnost.

O starosti

Zašto bih pisala o tome baš sada, kada će svaki trenutak u budućem vremenu biti pogodan za ovo, sve do sudnjeg dana? Ili je to bilo već i u prošlom vremenu, jer, moglo bi se sasvim logično argumentovati, starenje je počelo još trenutkom rođenja ili, i samim trenutkom začeća.

Ali ovo nije filozofski nego zdravorazumski pasaž, koga možda nikad ne bi ni bilo da nisam čitala jednu vrlo zanimljivu knjigu o Šekspiru u kojoj se, između ostalog, obradjuje promena motiva u njegovim komadima, kako piscu vreme ide.

Uporedo sa našim napredovanjem u vremenu, kaže mi pisac knjige, menjaju se i naša interesovanja i naše shvatanje motiva ljudskog ponašanja, nestaju jedni i pojavljuju se drugi strahovi vezani za životno doba u kojem smo, ili još češće, za ono koje nam tek predstoji.

Vođeni tom ad hok metodologijom, i bez skretanja u radosti ponovnog ulaska u tinedjžerske traperice, čega uostalom nije ni bilo, beležimo šta smo registrovali.

Nošenje dodatnog džempera u rano proleće, a sve zbog moguće prehlade.

Kratku stanku pre survavanja niz stepenice, kolena radi, a ponekad i odustajanje.

Iznenadne trenutke u kojima mi se čini da malo bolje razumem svoje roditelje.

Ljutnju zbog kilograma koji su se ustajali u mestu. Albahari mi kaže da je svaki dobitak ili gubitak težine povezan sa nekom depresijom, što možda zvuči malo fancy-je od usporenog metabolizma, a kad još jednom razmislim, možda i ne.

Razborito razmatranje različitih opcija, pre nego što se „ivančići” obračunaju s mojom glavom.

Žudnju za čitanjem knjiga i ljutnju zbog uludo potrošenog vremena na osrednje filmove.

Kad brišem mrvice s odeće, ne pomislim prvo „blam” nego „sramota!”.

Primećujem teme o starosti.