Bus kosmos

Čari njujorškog gradskog busa otkrila sam jednog leta, dok smo se, stanicu po stanicu, na četiri točka gegali Prvom avenijom i sabirali utiske iz nove, svaki put neprevazidjene subote, dana za otkrivanje njujorških tajni. Bus seansa prethodila je ceremonijalnom odlasku na koktel u Carlyle, vozikanju jedrilica u Central parku, prolaženju parka u šreh do zapadne strane, lakoj, na brzinu spremljenoj večeri iz Zejbersa, ličiju još mnogo ranije kupljenom u Kineskoj četvrti i laganom pešačenju do kuće, tada na Upper West Side.

Obožavam njujorške gradske buseve, gde god da voze. Zgodni su da se u njih utrči ako iznenada počne da pada jaka kiša što je u Njujorku tako čest slučaj u proleće, leto i jesen. Dobri su da se čovek mirno ispriča telefonom. Korisni su za slučaj da treba odmoriti noge a $2 je limit za džeparac. Prijatni su za čitanje novina natenane, super su ako imate pune ruke kesa, nenadmašni su prevoz za lagano razgledanje grada, za sabiranje misli i otklanjanje treme pred ispite i uopšte za sve aktivnosti u kojima je odmor duše i relaksantan pristup “pod mus(t)”.

Njujorški bus je idealan životni partner na četiri točka.Ako vam je potrebno da osetite da neko uvek čeka na vas, da je gotovo uvek tu, baš za vas, i nikada ne odlazi bez vas, njujorški bus je pravi izbor za vraćanje samopouzdanja. Ako je jedan otišao, drugi će verovatno doći prilično skoro, ako jurite za njim, gotovo je sigurno da će stati, koliko god da sporo trčite, a ako kao “bez duše” utrčite, sačekaće mirno da poništite kartu ili ubacite novac, pa čak i – polako sednete na svoje sedište.

Njujorški autobus se pretvara u beogradski autobus samo u špicevima oko 18 časova popodne i ako zakaže subway. Tada se odjednom razniže uljudnost strpljivog čekanja u redu za ulazak u autobus i vešti i drskiji “zeleni venac tipovi”ulaze na sva troja vrata, na zgražanje onih koji i dalje daju prednost pristojnosti. Za dve godine, samo jednom sam prisustvovala takvom, na vrat na nos, ulasku u autobus.

Nikada nisam srela takvu sortu vozača kakvu gaje njujorški busevi.
Jednom sam se vozila od Avenije Jork do 59 ulice i Pete avenije sa vozačem kakvog verovatno neću sresti više nikada u životu. Taj ljubazni čovek je svakom poželeo dobar dan, pitao nešto prijatno ili odgovorio. Dve starije gospodje ispred mene bile su jednako ushićene. Kad im se učinilo da je vozač možda zaokrenuo u pogrešnu ulicu, jedna gospodja je rekla drugoj: “ovom čoveku sve verujem”. Da sam imala vremena, produžila bih tim autobusom još nekoliko stanica, sumnjam da je bilo prijatnijeg buskog društva igde na planeti.
Busevi u Njujorku poznati su po svojoj brzini jedva nešto „jačoj” od ljudskog koraka i zato je svaki bus jednako dobar, jer dok obavite svoj telefonski razgovor, protegnete noge, popijete gutljaj kafe, pregrizete pola sendviča, nećete odmaći toliko daleko da to u nekoliko koraka ne možete ispraviti.

U takmičenju za najsporiji bus u Njujorku vlada oštra konkurencija.
Bus M 15 koji od Prve avenije ide do Harlema vozi sat i 22 minuta ili 20 minuta duže od linije Amtrakovog voza od Njujorka do Filadelfije. Ali kako rezultati takmičenja pokazuju, na mnogim autobuskim linijama ovaj rekord se lako ruši.

Duži boravak u njujorškom busu je jedna od retkih prilika da oseti „komšilučka atmosfera” u Njujorku. Za razliku od subway gde ljudi uglavnom sede ćuteći i čitaju svoje knjige, svako ko ulazi autobus, pogotovo na početnoj stanici, srdačno se ispriča sa vozačem, a onda i sa ljudima iz komšiluka. Daleko je to od raspričavanja u beogradskom busu u kojem čovek može posredno da se obavesti o svim mukama koje more Beogradjane od problema u preduzeću, do završnih radova na kući, farbanja kose, dečjih nestašluka, i cena na pijacama. U Njujorku, izuzev na Brajton Biču, gde žive ruski Jevreji i gde se glasno raspreda o lošim osobinama svastika, nikada nisam čula tako elaborirane životne storije.

Na Lower East Side, na samom kraju ulice Grand iznad koje se pruža Williamsburg bridge, ne saobraća nijedan vozić subway-a (prvi je tek na East Brodway dokle ima oko 10 minuta hoda), i bus je jedini mogući izbor.
Na samom početku mog privremenog stanovanja u ovom delu Njujorka, svako jutro sam hvatala bus na početnoj stanici. Tako sma uspela da čujem da jedna 80-godišnja gospodja, uprkos krizi, namerava da ide u kamp sa svojom prijateljicom na dve nedelje, dok druga nema za sada nikakvih planova, da jedan čovek žuri na sastanak izbornog štaba na nekom lokalnom nivou i preko mobilnog telefona daje nekome uputstva o tome koje Obamine ljude može da kontaktira za glavne marketinške trikove iz kampanje. I to je otprilike to.

Kasnije, bus sam hvatala dve stanice kasnije kad se opremim „metroom” i „a.m. new york” dnevnim novinama koje liče na naša „24 sata”. Pet dana kasnije shvatila sam da mi hodanje ulicom Grand predstavlja takvo zadovoljstvo da ne želim da ga kvarim nijednim busom i da je Menhetn uostalom dovolno mali da je svaku destinaciju moguće preći peške.

Da sam ja neko, uvezla bih odmah njujorške buseve u Beograd. Moguće je da i drugi gradovi u Americi i u svetu imaju ovakve buseve, ali u njima nisam živela i nisam imala prilike da tako detaljno pratim sklop ovog autobusa koji je naj user friendly bus za osobe sa invaliditetom koji sam ikada videla.

Na prednjim vratija autobus ima čitavu pokretnu platformu koja se spušta do zemlje i ima ručku sa strane. Većina osoba sa invaliditetom ide sa pratiocem koji im pomaže da svoja kolica uparkiraju na platformu, ali ako to nije slučaj, uvek je tu vozač koji zaustavlja autobus, izlazi napolje da pomogne, ljubazno zamoli putnike da ustanu sa sedišta namenjenim invalidima, pomaže u nameštanju kolica u posebno prilagodjenom delu autobusa za invalidska kolica, i tek kad je sasvim siguran da je novi putnik sigurno smešten, kreće dalje.

Jedina bleda senka tog autobusa koju sam videla kod nas, vozi na liniji 77. Na srednjim vratima ima pod koji može delom da se otklopi i spusti do zemlje i jedno parče koje me podseća na sklopljenu dasku za peglanje veša na koju se privezuju kolica. Tokom prilježnog dvogodišnjeg voženja ovim busem videla sam samo jednu osobu sa invaliditetom koja je koristila ovu mogućnost.